ČELJUST DIJALEKTIKE

Anketa "ČELJUST DIJALEKTIKE" (almanah NEMOGUĆE, maj 1930)


1.Da li verujete da MISAO postoji i izvan individualne misli?

2.Vidite, dodirujete drvo; vidite li, dodirujete li SLOBODU?

3.Mislite li da vaše RUKOVOĐENJE ŽIVOTOM može zavisiti i od nečega što je izvan vaše svesti? Izvan života? Od nečega što ima natprirodan karakter?

4.Od svega što sada postoji, dobro i zlo, za čime biste ZAŽALILI, kada bi došlo do jedne katastrofalne društvene perturbacije?

5.Kakave je vrste SMETNJA koju osećate (ako je osećate), što ste (ako ste) sprečeni, spolja, da slobodno iskažete svoju misao?

6.Kakvo je vaše držanje prema, precizno definisano, francuskom NADREALIZMU? Priznajete li njegov uticaj na vašu misao, na vaš aktivitet? Želite li paralelan rad sa njim? Kako biste primili zamerku da „importirate pariski nadrealizam“?

7.Kako zamišljate SEBE? (Upućeno ušima vaše bezobzirnosti.)

8.Da li ste izvršili izbor među mogućim OSTVARENJIMA? Ili među nemogućim? Ako se niste „ostvarili“, smatrate li to kao poraz? I, u tom porazu, čime zamenjujete svoje ostvarenje? Nadom? Očajanjem?

9.Šta OČEKUJETE od života? Ako uopšte nešto očekujete, kakvu vrednost to ima za vašu misao?

10.Šta mislite o PORODICI?

11.Koliko je SATI na vašem časovniku?

12.Šta vas sprečava da postanete IZDAJICA?

13.Ako SANJATE da li to ima uticaja na vaš život? Ako ima, nalazite li u tome jedno sredstvo protiv sudbine? Ili su snovi za vas najčistija nekoristoljubivost koja vam još ostaje?

14.Jeste li spremni za PORAZ?

15.Na šta još, u samom sebi, možete da RAČUNATE?

16.Koju SMRT smatrate za najsavršeniju? Prirodnu smrt? Ubistvo? Samoubistvo?... Uostalom, zašto se još niste ubili?

17.Da živite, imate li potrebe da se oslanjate na kakvo VEROVANJE?

18.Čitav jedan DAN! Ne izgleda li vam katkad da mu nikad nećete sagledati kraja?

19.Koje ČULO najviše volite? Da li biste bili sposobni da izmislite neko novo čulo?

20.Juče, danas, sutra... Šta stvarno znači za vas PODELA VREMENA? I šta bi značili događaji izvan ove podele?

21.Ne smatrajući POEZIJU za jedan književni rod, kako taj pojam izdvajate od pojmova lirike, lirizma, poetičnosti, pesništva, itd.?

22.OČAJANJE. Je li vam ono polzna tačka ili zaključak?

23.Kakvo značenje i kakav značaj dajete pojmu USPEHA, i kakav stav zauzimate prema njemu?

24.Šta mislite o MITOLOGIJAMA (upravo o „mitologisanju“)?

25.MAŠTA?

26.Šta mislite o SISTEMIMA (filozofskim, političkim, životnim – ako ih ima –, itd.)?

27.Smatrate li da je moguće izvesno delimično, svesno i namerno umiranje (kao neko NEPRESTANO SAMOUBISTVO)? Šta se može time postići? (Da li ubrzanje opšteg toka promena u sebi?) Da li bi to neprestano samoubistvo bilo događaj izvan svakidašnjice, imalo drukčiji značaj no hodanje ili san?

28.Kakav osećaj imate pred činjenicom da svoj KRVOTOK, svoje varenje, itd. ne možete da zadržite?

29.Smatrate li da za svoj moralni li misaoni život snosite punu ODGOVORNOST? I pred kime, ili pred čime? Na osnovu čega ste izabrali ideje ili ličnosti pred kojima biste pristali da odgovarate?

30.Ako verujete u ČUDO, je li vam to neka uteha (tj. je li to verovanje takve prirode da za sobom povlači optimizam ma koje vrste)?

31.Verujete li da je „postojeći odnos“ jednog čoveka i jedne žene neko stečeno pravo pred kojim bi vas vaša savest sprečila da toj ženi priznate svoju LJUBAV?

PRVI SUSRETI SA BRETONOM

„Ali kad sam se prvi put našao s njim, bilo je to u decembru 1926, iako je od onog prvog njegovog pisma punog oduševljenja bilo prošlo tek dve godine, Breton kao da je već bio izgubio mnogo od svojih iluzija, od vere u ono što čeka nadrealizam. Javio sam mu se kad sam došao u Pariz, i on mi je zakazao sastanak jednim „pneumatikom“. Bio sam kod njega 23. decembra uveče, našao sam ga samog u tom njegovom čudnom ateljeu, pri vrhu jedne visoke kućerine na Montmartreu, na uglu ulice Fonataine i Place Blanche, tu gde se bio uselio četiri ili pet godina ranije, i gde će provesti čitav svoj život, u toj nemogućnoj karauli koja će tokom decenija postati sve bogatiji, sve basnoslovniji muzej čudesa. Usred tih Picassovih, Chiricovih, Max Ernstovih slika, tih oceanijskih maski i fetiša, tih neobičnih predmeta koji kao da su direktno, odjednom materijalizovani, iz guste dubine sna izronili, sedeo sam pred jednim čovekom čija je teška, izvanredna glava odavala neku predodređenost za dominaciju nad ljudima oko sebe, ali čije je svečano, autoritativno čelo bilo osenčeno brižnim preokupacijama koje su mi samo delimično mogle biti dokučive. Bio sam već pročitao njegov napis Legitime defense – jedan, na kraju krajeva, u retrospektivnom bilansu, od ono malo tekstova koji su nesumnjivo odigrali presudnu ulogu i ostavili neizbrisivog traga u mojoj determinaciji – i tako sam znao na kakve je sve teškoće naišao, morao naići Breton pri ostvarivanju svoje čvrste, svoje do kraja smišljene odluke da nadrealizam uključi u marksizam (ili marksizam u nadrealizam), konkretno: da postane član komunističke partije ne odričući se prava da, na planu koji nije politički, nastavi eksploraciju i eksperimentaciju koje su dotle bile specifična oblast nadrealizma i koje su ga, uostalom, do te odluke i dovele, kad je iz njih izvukao dijalektičke zaključke koji su se nametali posle jednog logičnog i časnog ispitivanja njihovih stvarnih uslova i posledica. Ali nisam mogao znati da je tada kroz njegov život, baš te jeseni, bila prošla Nađa, sa kojom ga je susret obeležio, žigosao, na sasvim drugi način, još sudbonosnije nego, u njegovoj ranoj mladosti, susret sa Valeryem, sa Apollinaireom, i, iznad svega, sa Vacheom. Možda je, u tom trenutku, već počinjao da piše svoju knjigu o Nađi, za koju svakako nisam subjektivno pristrasan kada mislim da je, konačno, ostala najlepša od svih Bretonovih knjiga. Sećam se, nejasno, da mi je govorio kako se sprema da piše jednu knjigu za koju još nije našao ton. Bila je to, verovatno, Nađa, koja se pojavila 1928....
U prvim mesecima 1927, viđao sam Bretona u Nadrealističkoj galeriji u ulici Jacques Callot i u kafani „Cyrano“, na place Blanche, gde su se svakodnevno sastajali nadrealisti, ali su ti susreti, bez mogućnosti nekog dužeg, usredsređenijeg razgovora, za mene tako mladog, što znači tako gladnog sudbonosnih životnih odgovora i (još više možda) pitanja, uglavnom uvek bili razočaravajući, kao uostalom u čitavom tom višemesečnom boravku u Parizu, i moj kontakt, moj odnos sa nadrealistima uopšte, i to razočaranje širilo se i produžavalo, gore i dole u meni...
Sećam se jednog svetlog junskog popodneva, godine 1931, kad nas je, nekolicinu, iz kavane Cyrano, prekoputa njegovog stana, trebalo je samo preći pace Blanche, Breton odveo u svoj golubinjak, da svkom od nas da već spremne primerke svoje, tada anonimne, L’Union libre. Posle tog mog kratkog boravka u Parizu, a osobito u godini 1932, nastaje razdoblje našeg sve učestanijeg dopisivanja...“

Marko Ristić
Posle smrti Milana Dedinca i Andre Bretona