PRVA KRITIKA

G. Marko Ristić i eksperimenti doslovnog zapada

U tu svrhu izdavačkih delikatesa spada i najnovija knjiga g. Marka Ristića:
Bez mere.
No taj atigeodetski naslov knjige baš na svojim panonski širokim stranama, ponajšire daje mesta jednoj dobro promerenoj književnoj fascinaciji, o čijem se odomaćivanju eto raskošno, eto zamašno ide i kod nas:
Bez mere.
To je u stvari Inoktavo Otac prema ostalim knjigama: čas puka nominalistička nadovezivanja, čak znalački pretres stranog štiva, čas vanredni traumatizmi neudostojeni domaćeg daha, čas legioni kulturnih pamfleta koji ispred nosa čitalaca maršuju u najnovijem poretku poetične slobode:
Bez mere.
To je zamašna i zamašno isprepletena knjiga. Ona se diže do prekrasnih visina, ona se spušta do psitacizama. I kao što bi valjalo imati vanredne Pompadurine prste pa je bez oštećenja prelistavati – tako bi valjalo imati vanrednu kartonsku naobrazbu pa je uopštiti u deo uobičajene lektire:
Bez mere.
Jer g. Marko Ristić ne bavi se uzrocima pisanja kao tajanstvima što stvarno postoje u prostoru i vremenu, već povodima pisanja poteklim iz prostog književnog identiteta. Pa ipak pisati „o munji kao prelomljenom nožu“, „o rukama kao telesnom granju“, „o prozoru kao četvrtastoj svetlostiĆ, „o nebu kao kolevci gromova“, „o oblacima kao olovnom šipražju“ itd. – to su zaista vanredna zrnca u moru pomodnog pisanja bez memorije, čijem izrazu g. Marko Ristić ume znalački da podari draži magijske neodređenosti:
Bez mere.
Ali dva Nila sada kvase ostala, pa i bezmerna polja književnog Misira.
Jedna je reka proces stvaralačke svesti i njen je izvor i utoka „životni preg“ (elan) i „permanentna revolucija“. Na njenim obalama blistatelno stoje 18. vek, Bergson, Trocki, kulturni patos, psihosinteza. To je crveni Nil:
S merom.
Druga je reka proces disolutivne svesti i njen je izvor i utoka i „imago“ i „dijalektika večnosti“. Na njenim obalama stoje Hegel, Frojd, Lotreamoni, Aragoni, Bretoni, realni akt negacije, psihoanaliza. To je plavi Nil:
Bez mere.
G. M. Ristić našao je za shodno da bude skromni pristalica lepote drugoga Nila. On se bezmerno ograđuje, on se bezmerno zagrađuje: on uvodi u balkansko pisanje bezmernu stilizaciju oholosti: on se bezmerno zanosi nadrealističkim tikom „supra cloacam edifiatum“. Pesnik zelenoga stola, ne još dovoljno potpomognut bezmernim darovima lirskog iracionalizma, pisanje g. M. Ristića za sada ostaje samo primer otmenih cerebralija:
Bez mere.
G. M. Ristić je nesumnjivo jedan od naših najobaveštenijih pisaca. ne majstor daha, već atrizan vanrednih sitnica, može biti da bi upečatljivije dejstvovao sažimanjem svoga ogromnoga teksta na poteze japanskih estampa. Može biti onu stilizaciju Daljnjeg Istoka, može biti onu malenu ali zlatnu rečicu:
Bez mere.
Tako, da se povodom svega može reći:
1.G. Cvijanović sjajno obnavlja Inoktavo.
2.Sumrak onih malih, onih marcijalnih, onih životnih knjiga: široko osvajački kao – Rimljani.

V. S. – Zorovavelj
Novosti, Beograd, 10. juna 1928.


(Prema: MR, Bez mere, Nolit, 1986)